Sa­mo što je u Oslu ob­ja­vlje­no da No­be­lo­va na­gra­da za mir od­la­zi u Tu­nis, Evro­pi je to od­lič­je od­jed­nom, do idu­ćeg ok­to­bra, po­sta­lo ne­in­te­re­sant­no. Što se me­di­ja ti­če, ovo ni­je go­di­na ka­da je gru­pa se­ku­lar­nih or­ga­ni­za­ci­ja jed­ne mu­sli­man­ske ze­mlje do­bi­la No­be­la za mir, već go­di­na ka­da An­ge­la Mer­kel ni­je. Ka­ko je nje­mač­ka kan­ce­lar­ka me­dij­ski na­tje­ra­na u još du­blju de­fan­ziv­nu po­zi­ci­ju, u ko­joj is­tra­ja­va od iz­bi­ja­nja iz­bje­glič­ke kri­ze kra­jem av­gu­sta?
Već ne­ko­li­ko ne­dje­lja una­zad, kan­ce­lar­kin tim za od­no­se s jav­no­šću či­nio je sve ne bi li pre­sje­kao no­vi­nar­ske prog­no­ze ko­je su ope­ri­sa­le sa vi­so­kom vje­ro­vat­no­ćom za do­dje­lji­va­nje na­gra­de nje­mač­koj pre­mi­jer­ki. Ali, što su gla­sno­go­vor­ni­ci u te­mu uno­si­li vi­še hlad­ne lo­gi­ke, tim su me­di­ji bi­li upor­ni­ji u kal­ku­la­ci­ji „No­bel für Mer­kel”.
Sa no­vi­nar­skim sim­pa­ti­ja­ma ta­kvo po­na­ša­nje ne­ma mno­go ve­ze. Na­pro­tiv, pri­je ga tre­ba shva­ti­ti kao pro­fe­si­o­nal­nu zlu­ra­dost, i ina­če stal­ne pra­ti­lje žur­na­li­stič­kog po­stu­la­ta o ne­u­tral­no­sti: Naj­pri­je in­sce­ni­ra­ti jav­nu sce­nu za do­dje­lu na­gra­de, po­sla­ti po­ziv­ni­ce, a on­da na bi­nu iz­ve­sti sin­di­kal­ce iz Tu­ni­sa.
I sa­ma kan­ce­lar­ka je bi­la svje­sna vi­še­stru­ke jav­ne klop­ke ko­ja joj je po­sta­vlje­na ši­re­njem ko­men­ta­ra o nje­nom la­u­re­at­skom sta­tu­su.
– Te di­sku­si­je me vr­lo op­te­re­ću­ju, pret­po­sta­vljam da zna­te ka­ko ovih da­na imam do­volj­no ozbilj­nog po­sla – re­kla je pro­šle sri­je­de kao gost u emi­si­ji po­pu­lar­ne te­le­vi­zij­ske vo­di­telj­ke Ane Vil na ARD-u.
Po­štuj­mo
ne­po­što­va­nje za­ko­na
Šta je to što je mu­či­lo kan­ce­lar­ku kod či­ta­ve pri­če o No­be­lu za mir, osim onog naj­o­či­gled­ni­jeg, da se po­ja­vi­la kao glav­ni lik u hro­ni­ci na­ja­vlje­ne bla­ma­že?
Naj­pri­je, ve­ći­na za­htje­va, prog­no­za i na­vi­ja­nja za kan­ce­lar­ku, ob­ja­vlji­va­nih u me­di­ji­ma nje­mač­kog go­vor­nog pod­ruč­ja, bi­li su sa­mo uvod da bi se u da­ljoj raz­ra­di pre­šlo na na­bra­ja­nje kon­kret­nih za­slu­ga An­ge­le Mer­kel za svjet­ski mir, i tu za­pe­lo već kod pr­ve tač­ke, di­plo­mat­skog me­nadž­men­ta ukra­jin­ske kri­ze.
Isti­na, po­mo­gla je kod pre­go­vo­ra u Min­sku, ali ni­ko stvar­no ne vje­ru­je da sa­da­šnje za­tiš­je ima ve­ze sa Min­skom. Sank­ci­je pro­tiv Ru­si­je su ta­ko­đe nje­ne – ako i ni­je bi­la naj­gla­sni­ja u ho­ru evrop­skih li­de­ra ka­da su se iz­gla­sa­va­le, sva­ka­ko je naj­za­slu­žni­ja da one ta­ko du­go tra­ju.
Na­pro­tiv, za tre­nut­ni mir u Ukra­ji­ni vi­še je za­slu­žna no­va glo­bal­na si­tu­a­ci­ja oko Si­ri­je, gdje Ru­si­ja i Ame­ri­ka uži­vo te­sti­ra­ju do­me­te du­ple ne­ko­or­di­ni­sa­ne rat­ne in­ter­ven­ci­je, a ne stav nje­mač­ke kan­ce­lar­ke da Ru­se, bez ob­zi­ra na ci­je­nu, tre­ba po­sra­mi­ti zbog su­spen­zi­je me­đu­na­rod­nog pra­va.
Ako ni­je Ukra­ji­na, šta bi bi­la nje­na al­ter­na­tiv­na naj­ve­ća za­slu­ga? Ne­kon­tro­li­sa­ni pri­hvat iz­bje­gli­ca? Ni to ni­je te­ma ko­ja je dra­ga kan­ce­lar­ki. Pla­ka­tiv­no i na ni­vou hu­ma­ni­stič­kih na­če­la da, ali čim se kre­ne u ozbilj­ni­ju ana­li­zu, ona zna da je po­li­tič­ki ra­nji­va.
U onim slu­ča­je­vi­ma kad ne zna, tu su me­di­ji da je pod­sje­te, da je njen lič­ni an­ga­žman za do­bro­bit iz­bje­gli­ca po­čeo su­spen­zi­jom ni­za od­red­bi evrop­skog pra­va, sa­dr­ža­nih u ugo­vo­ri­ma iz Šen­ge­na i Da­bli­na.
Kon­kret­no, to bi zna­či­lo da se nje­mač­ka kan­ce­lar­ka na­gra­đu­je za ono za šta se Pu­tin ka­žnja­va – kr­še­nje me­đu­na­rod­nog pra­va. Sva­ka­ko da evrop­sko pra­vo ni­je me­đu­na­rod­no pra­vo u strikt­nom smi­slu, ali ka­ko Evrop­ska uni­ja još uvi­jek ni­je sa­ve­zna dr­ža­va, već sa­mo sa­vez dr­ža­va, ono za nje­ne čla­ni­ce po­sje­du­je do­volj­nu do­zu me­đu­na­rod­ne pri­si­le da bi se u dra­ma­tič­nim mo­men­ti­ma do­ži­vlja­va­lo kao me­đu­na­rod­no.
Za­kon­ski pa­ra­dok­si tu ne za­vr­ša­va­ju. Da je Mer­ke­lo­va ko­jim slu­ča­jem do­bi­la No­be­lo­vu na­gra­du za mir, na­gra­da bi bi do­šla u Nje­mač­ku u tre­nut­ku ka­da se ta ze­mlja prak­tič­no na­la­zi u ra­tu sa­ma sa so­bom.
Min­hen ka­že „do­sta je”
Taj rat je ver­bal­ni, vred­no­sni, po­li­tič­ki i pro­pa­gand­ni, sa glav­nim eks­po­nen­ti­ma po­di­je­lje­nim iz­me­đu sa­ve­znog Ber­li­na i po­kra­jin­skog Min­he­na.
Horst Ze­ho­fer, pre­mi­jer Ba­var­ske, nje­mač­ke po­kra­ji­ne u ko­joj se ge­o­graf­ski i sta­ti­stič­ki za­vr­ša­va bal­kan­ska iz­bje­glič­ka ru­ta, ni­je vi­še spre­man da i da­lje sno­si po­sle­di­ce sa­ve­zne po­li­ti­ke ne­kon­tro­li­sa­nog pri­je­ma mi­gra­na­ta.
Ge­o­graf­ski, to je mo­žda vi­ša si­la, uz to vje­ro­vat­no ne hri­šćan­ska, i tu stav­ku Ze­ho­fer ne ra­ču­na u ne­ga­tiv­ni sal­do An­ge­le Mer­kel, ali „sta­ti­stič­ki” kraj ju­žne ru­te na nje­go­vim vra­ti­ma zna­či da svi osta­ju kod nje­ga. Za­to je Ba­var­ska na­ja­vi­la tu­žbu pred Ustav­nim su­dom, tra­že­ći da Ber­lin za­šti­ti na­ci­o­nal­ne gra­ni­ce, ako ne, on­da će to uči­ni­ti fe­de­ral­na je­di­ni­ca Ba­var­ska .
Ka­ko elek­tron­ski, sve kon­tro­li­sa­ni­ji me­di­ji iz­vje­šta­va­ju, kan­ce­lar­kin glav­ni ko­or­di­na­tor za iz­bje­glič­ka pi­ta­nja Pe­ter Alt­ma­jer gle­da na Ze­ho­fe­ro­vu pri­jet­nju „pot­pu­no opu­šte­no”.
Od­mah se ob­ja­šnja­va i za­što: Za­to što su in­ge­ren­ci­je za od­bra­nu dr­žav­nih gra­ni­ca u ru­ka­ma Ber­li­na, Ze­ho­fer pri­je­ti na pra­zno.
Osim što mu je do­pu­šte­no da se pje­ni kao pi­vo na min­hen­skom Ok­to­bar­fe­stu, ba­var­ski šef ne mo­že ni­šta. Nje­go­va po­kra­jin­ska po­li­ci­ja ne mo­že da za­tvo­ri gra­ni­ce, a sa­ve­zna ne­će, ka­ko je kan­ce­lar­ka iz­ja­vi­la ARD-u pro­šle sri­je­de.
Sig­na­li­zi­ra­ju­ći „opu­šte­nost” pre­ma Ze­ho­fe­ro­vim pri­jet­nja­ma, Alt­ma­jer, pre­ko nje­ga Mer­ke­lo­va, ra­ču­na­ju na nje­gov re­spekt pre­ma vla­da­vi­ni pra­va: Za­to što se on sam dr­ži za­ko­na, Ze­ho­fer ne­će tu­ži­ti sa­ve­znu vla­du za kr­še­nje za­ko­na. Iz istog raz­lo­ga ne­će ima­ti pe­tlje da jed­no­stra­no za­tva­ra gra­ni­cu sa Austri­jom.
Da je na ta­kvo sta­nje stva­ri kan­ce­lar­ka do­bi­la No­be­lo­vu na­gra­du za mir, svi­jet bi mo­žda i apla­u­di­rao, ali bi Nje­mač­ka uto­nu­la u još du­blju po­la­ri­za­ci­ju.
Kao je­dan od slo­bod­nih me­di­ja, frank­furt­ski FAZ je ko­men­ta­ri­sao kan­ce­lar­kin TV-in­ter­vju ri­je­či­ma „Sat vre­me­na za stil­ske vje­žbe ne bi li se `Mi to mo­že­mo!` iz­go­vo­ri­lo u svim mo­gu­ćim va­ri­jan­ta­ma. Kan­ce­lar­ka ne­će ogra­ni­ča­va­ti pri­hvat iz­bje­gli­ca, za­to što to ni­je mo­gu­će, a pri to­me je do ovog tre­nut­ka na­pra­vi­la po­gre­šno prak­tič­no sve što je mo­gla”.
Čak i pri­ja­telj­ske iz­ja­ve do­bi­ja­ju ovih da­na ne­pla­ni­ra­nu iro­ni­ju.
– Mer­ke­lo­va je vi­še za­slu­ži­la No­be­lo­vu na­gra­du od Oba­me – re­kao je pred­sed­nik Evrop­ske ko­mi­si­je Žan-Klod Jun­ker po­čet­kom ne­dje­lje, či­me je jav­no­sti sa­mo dao ide­ju da se pri­sje­ti ne­kih po­li­tič­ki gro­tesk­nih od­lu­ka nor­ve­škog par­la­men­tar­nog ko­mi­te­ta.
– Vi­še od 60 go­di­na Ame­ri­ka ga­ran­tu­je glo­bal­nu bez­bjed­nost kr­vlju svo­jih gra­đa­na i sna­gom svog oruž­ja – iz­ja­vio je ame­rič­ki pred­sjed­nik pre šest go­di­na u Oslu, pri­ma­ju­ći na­gra­du ko­ja se do­dje­lju­je za „re­duk­ci­ju ili ga­še­nje sta­ja­ćih voj­ski”.(RTS)


Nje­mač­ki „no­be­lun­zi” i svjet­ska bol

Da je ko­jim slu­ča­jem do­bi­la na­pre­sti­žni­ju svjet­sku na­gra­du za mir, Mer­ke­lo­va bi bi­la še­sti nje­mač­ki „no­be­lung” na­gra­đen za „naj­ve­ći čin op­šteg do­bra u pro­te­kloj go­di­ni”.
Pr­vi je 1926. bio Gu­stav Štre­ze­man, kan­ce­lar i mi­ni­star di­plo­ma­ti­je u Vaj­mar­skoj re­pu­bli­ci. Isto­rij­ska iro­ni­ja vi­ri iza nje­go­vog ra­me­na – Štre­ze­man je ra­dio na re­vi­zi­ji Ver­saj­skih ugo­vo­ra mir­nim pu­tem, uveo Nje­mač­ku u Li­gu na­ro­da, ali je či­ta­va Vaj­mar­ska dr­ža­va re­tro­ak­tiv­no za­ra­di­la in­ter­pre­ta­ci­ju cr­ve­nog te­pi­ha do­bro­do­šli­ce za na­ci­ste.
Sa­mo go­di­nu da­na po­sli­je nje­ga na­gra­đen je Lu­dvig Kvi­de, isto­ri­čar, pu­bli­ci­sta i no­vi­nar, ko­ji je sva­ko ma­lo bje­žao iz Nje­mač­ke zbog ak­tiv­nog pa­ci­fi­zma i or­ga­ni­zo­va­nja mi­rov­nih kon­fe­ren­ci­ja.
Karl fon Osi­ec­ki, na­gra­đen 1936, u od­su­stvu. Osi­ec­ki je bio tu­žni no­vi­nar i mi­rov­njak, pa­ci­fi­sta ko­ji je pro­pa­dao u na­ci­stič­kim konc-lo­go­ri­ma od 1933. do 1938, ka­da je umro na­kon što su ga, is­cr­plje­nog i iz­glad­nje­log, ali sve­jed­no ži­vog i ne­sa­lo­mlji­vog, u na­mjer­nom či­nu za­ra­zi­li tu­ber­ku­lo­zom.
Al­bert Švaj­cer, lje­kar, te­o­log, fi­lo­sof, sve­stra­no ob­da­re­ni re­ne­san­sni čo­vjek za­lu­tao u dva­de­se­ti vi­jek, na­gra­đen je 1953. Po­sled­nji je bio Vi­li Brant 1971. go­di­ne, so­ci­jal­de­mo­krat­ski kan­ce­lar Za­pad­ne Nje­mač­ke, ko­ji je li­je­čio ra­ne iz­me­đu ka­pi­ta­li­stič­kog za­pa­da i ko­mu­ni­stič­kog is­to­ka i po­kaj­nič­ki kle­čao is­pred spo­me­ni­ka ho­lo­ka­u­sta u Var­ša­vi.
Na tom Olim­pu Mer­ke­lo­va im se ne­će pri­dru­ži­ti, ba­rem ne za sa­da. Mo­žda ka­sni­je kao ge­ne­ral­ni se­kre­tar Uje­di­nje­nih na­ci­ja, ako u ja­nu­a­ru 2017. na toj funk­ci­ji za­i­sta na­sli­je­di Ban Ki­mu­na. Kan­ce­lar­kin port­pa­rol Saj­fert u ko­ri­je­nu ne­gi­ra ide­ju ta­kve per­so­nal­ne smje­ne, raz­log vi­še za me­di­je da po­di­žu no­vu bi­nu i ša­lju po­ziv­ni­ce za sve­ča­nost ina­u­gu­ra­ci­je.